Život. Tako mala stvar. A ipak tako velika.
Ljudi ga ne cene. A kad nekog njima bliskog više nema, počinju da se osvrću oko sebe. Shvataju da je život samo jedan. Da treba živeti kao da nam je svaki dan poslednji. Da treba voleti ljude ma koliko ti naudili.
Ja sada shvatam. Svakodnevno se tragedije dešavaju. Nismo mi krivi. Ili jesmo. Ali otvorimo oči tek kada se ovako nešto desi previše blizu.
Od danas, ne tugujem za stvarima koje nemam. Ne mrzim ljude koji su me povredili. Samo ću da im se nasmejem, od srca, i nastavim dalje. Previše malo vremena imam za nerviranje i bol.
Želim da svi koji ovo pročitaju, razmisle o vrednosti života. i tek kad se to desi, smatraću da sam pomogla ljudima da shvate šta znači biti deo ovog sveta. Živeti bez straha koji donosi sutrašnji dan. Jer danas smo tu, a već sutra... Ko zna...
Нема коментара:
Постави коментар